Mooshmulichasto naklapanje

MOOSHMULITSA SE PRESELILA!!!

2010-08-16T03:02:00.001+02:00

Svi stari i poneki novi tekst!Dodjite da zajedno pijemo kafu - http://ameliethemooshmulitsa.netai.net/

Volim kad ne volim. :/

2010-07-06T12:25:00.002+02:00

PROLOG
Iako sam jos dok sam zapocinjala ovaj blog rekla sebi da necu pisati o privatnom zivotu u smislu intime, nekako tek sad, kada je to u pitanju imam bilo kakvu inspiraciju.
Bio je susan period proteklih dana za mene. Ili meseci. Ne secam se tacno ni kad sam poslednji put pisala, a ni o cemu.
A nije ni bitno.
U svakom slucaju, odmah da vas upozorim, ovo pisem za svoju dusu, da se olaksam, a ne da bi neko citao. I ne garantujem da ce biti zanimljivo i "nekonfuzno". Jbg, ni sama sebi trenutno nisam zanimljiva i nekonfuzna, samo pomalo uplasena, tuzna, povredjena i.. pa, sjebana.

Istina - imenica, zenski rod, nominativ jednine.
Lepo su rekli da je istina ono sto mi odlucimo da jeste. I ne znam da li zelim da ne znam pa da imam neku lepsu istinu ili da znam, pa da pokusavam da je ulepsam, kao sada.
Jer, mozda nije nista bitno, mozda bi bilo bolje da nista nisam videla, procitala, shvatila.. Mozda nisam ni imala sta da vidim, procitam i shvatim, zapravo, a sada konstruisem Ajfelov toranj u glavi. A mozda je i ovo znak da jako dugo ne mogu da sagledam bas tu, pravu, surovu, suvu i neorosenu istinu, jer ne zelim. Jer sam ususkana u svojoj laznoj sigurnosti, laznoj ljubavi, laznom svetu, zapravo.
Istina uvek boli.
Kada je bitna, kada je vazno da se cuje, uvek boli. Ne boli samo ako poverujemo u lazi. Zapravo, i tad boli, ali manje. Tad dajes sebi povoda da se nadas, da verujes da je dobro, da je ususkano, a da si ti ludak koji sve pogresno shvata, ali, kad-tad ce opet da se pojavi i opet ce da boli. Svakim putem sve jace. A onda ces i da otupis. I na istinu i na laz i na bol.
I onda valjda postaje najgore, jer shvatis da poverenja vise i nema.

Poverenje - imenica, srednji rod, nominativ jednine.
Poverenje imam u sve osobe koje mi na prvu loptu deluju ok. Svakom dam tu pocetnu sansu, pocetni kapital, sa kojim moze da sazida dvorce ako zeli i zna kako, al nesto cesto bas te osobe oko mene vremenom spadnu na prosjacenje. I opet ga dajem. Opet ga gube.
Valjda to tako ide i kod prosjaka. Sto im vise dajes bud-zasto, shvataju da ne moraju da rade, vec da sve mogu da izvuku na pokoju suzu i tuzan izraz lica.. A ti dajes i nadas se da ce se promeniti. I sve to zarad ljubavi.

Ljubav - imenica, zenski rod, nominativ jednine.
Sestra mi je jednom, kad sam bila jako mala, rekla "I kamen da nosis godinu dana u dzepu, zavoleces ga, a ne zivu osobu" i bila je u pravu.
A ja sam jednom napisala za ljubav "sve što čovek jeste i zarad čega postoji. Nestvarna, neopipljiva, kompleksna i nadasve i jedino lepa. Neodvojivi je deo patnje, koju neki ljudi doživljavaju kao ružnu stranu ljubavi. Ali bez patnje ljubav ne bi imala cenu ni smisao. U svakom slučaju – osećanje koje ne treba opisivati, već mu se samo prepustiti kad god imamo priliku – čini naš život bogatijim i daje mu suštinu".
Ali tad jos nisam volela. Tada sam prosipala svoje teorijsko znanje o ljubavi.
Sada, kada boli, ne vidim to bogatstvo i sustinu.

Da li su za pravu ljubav potrebni poverenje i istina?

Pismo budućem srednjoškolcu (sastav za maturski ispit napisan jednom malom biću)

2010-06-05T14:48:00.000+02:00

Šta da ti kažem? Ne znam ni sam. Sećanja se ni meni još uvek nisu slegla, a da ih nazovem uspomenama, neću moći još dugo. Možda tek za koju godinu, kada se izdešavaju neke nove stvari sa nekim novim ljudima počnem da se osvrćem i počnem da govorim "Bilo nam je do jaja!". Ali sad još uvek nemam utisak da je gotovo.
Ali šta ja tupim? Bolje da ti ne oduzimam vreme i počnem da pričam..
Prvi dan je bio jeziv. Ali sa onim pozitivnim i lepršavim leptirićima u stomaku. I malo mučnine. Nikoga nisam znao, a sve sam hteo da upoznam, mada sam ujedno i hteo da se sakrijem ispod nekog kamena i samo izvidjam situaciju. Ali prošao je prilično dobro, uz nekoliko razmenjenih brojeva telefona, podataka iz lične karte (gde živiš, kako ti se zovu roditelji..) i pregršt ponekad suvislih dosetki. Svaki naredni je već bio mnogo lakši.
Profesori.. pa, nema tu mnogo da se priča. To je deo koji ipak moraš da skontaš sam, jer koliko god ti drugi ljudi pričali, samo ćeš stvarati predrasude. Svaki je drugačiji, svaki ima neku svoju falinku i svaki neke učenike više, a neke manje gotivi. A od tebe zavisi u koju ćeš se grupu uklopiti.
Časovi? Oni su i dosadni i zanimljivi, a ponekad i potrebni. To većim delom ne zavisi od tebe, već od profesora, koji u zavisnosti od raspoloženja, voljei ličnog potencijala mogu i gledanje kriketa učiniti zanimljivim, ili pak potpuno uništiti svaku želju za konzumiranjem pomfrita ikad u životu. Veruj mi, ne želiš da ti se ovo drugo desi. Mada, postoji šansa da i vi kao mali kolektiv (a mislim na razred, naravno!) podstaknete profesora da uradi nešto iole interesantno. Recimo časovi biologije u prirodi su uvek bolja opcija, ili mućkanje raznih stvarčica na hemiji.. Al, to ćeš već sam videti. U svakom slučaju bi trebalo da ih posećuješ. Jer, ako si gledao "Lajanje na zvezde" sigurno si upamtio citat "Ne sme se bežati sa časova". Mislim, sme, ponekad, ako je baš frka, ali uvek je bolje da pokušaš da to središ na neki drugi način. Nekad je čak bolje i dobiti keca ako nisi spreman. A ovo je baš, baš poslednja solucija. I nemoj da ti pređe u naviku. Delovaće ti kao da si rešio problem, a zapravo ćeš imati ne jedan, već milion njih. Počev od toga da i dalje moraš da naučiš to što nisi tada, pa da moraš da nabaviš opravdanje, pa da će te taj profesor uzeti na zub, da će te i razredni smarati, a još ako matorci saznaju.. Znaš i sam kako to već ide.
E, sad! Došli smo do ekskurzija! Verovatno najgotivniji deo vannastavnih aktivnosti sa nastavnim planom. Pored toga što stvarno imaš priliku da vidiš nešto što verovatno nisi, a možda i nećeš moći u skorije vreme (s obzirom na to gde živimo..), ekskurzije su sjajna stvar zbog mnogo čega.
Iako, može da se dogodi da spavaš u sobi sa ubuđalim plafonom, da vidiš žute mrave koji šetkaju po recepciji hotela, ili da potrošiš veći deo svog džeparca na jedno piće u nekom klubu, možeš i da imaš neprocenjive trenutke uz gitaru i pivo sa ljudima za koje nisi ni znao da postoje, možeš da skontaš i da se biologičarka pretvara u ljudsko biće posle nekoliko popijenih čašica ili da ona mala slatka iz susednog razreda ipak trza na tebe.
Samo, potrudi se da ne provedeš veći deo kontuzovan u nekom ćošku ili grleći WC šolju, jer je najveći bedak koji može da ti se dogodi da svi prepričavaju neki događaj, a ti ga se uopšte ne sećaš.
I čak i ako poprimiš oblik autobuskog sedišta zbog mnogobrojnih časova sedenja i spavanja u istom, i dalje ćeš se fenomenalno osećati!
A matura.. E to je već neka druga priča. To su stvari koje tek treba da nadju mesto u svemu ovome.. Pričaću ti drugom prilikom.
U svakom slučaju, čak i ako ti većina ortaka ne ostane u speed dial-u mobilnog telefona, ostaće ti priče koje ćeš prepričavati nekim novim ljudima. I ostaće ti još mnogo toga. Al, to ćeš razumeti vremenom..

Moja mama, najbolja mama na svetu!

2010-05-29T05:42:00.001+02:00

Ako planiram da i dalje blogujem u zivotu, jedan, poseban blog moram posvetiti njoj. A i ako je ovo moj poslednji blog, onda zasluzuje da bude o njoj.
Moja mama je najbolja mama na svetu.
Ne znam odakle bih pocela, ali setila sam se devedesetih. Kako su bile jadne, bedne i siromasne. Mada, iskreno, ja sam to shvatila tek kada su prosle.
Uvek sam volela da idem u setnje sa njom. Volim i danas, mada se retko desava, jer zivimo u razlicitim gradovima.
Izasle bismo, onako bez razloga, da upotpunimo vreme. Bila su to leta uglavnom. Ne znam zasto, ali u nasim blokovima su tada svi putevi vodili do Piramide. Dosle bismo do Rodica, sisle dole i ona bi mi kupila najveci i najkremastiji kolac, koji bih sama izabrala, a onda bismo sedele na platou ispred Rodica, dok bih se ja utapala u kremastom filu. Ti kolaci su za taj period i nase finansijsko stanje bili skupi, ali ona je uvek znala da me pocasti ponekim. A cesto bismo ponele i lastis, pa bi ga mama i bandera drzale, dok bih ja skakutala kao mali zvrk.
Secam se i kako smo pred svaku skolsku godinu isle na Buvljak u kupovinu novih farmerki i patika i jos ponecega. A znala je i da odvoji pare pred ekskurzije i kupi mi neki sorcic i majicu. I dalje se secam jedne crne na bratele sa belim srculencima, koju sam sama birala.
A secam se i rekreativne nastave, kod uciteljice. Ja sam bila jedina kojoj bi mama u dve posebne kutije od krem bananica zapakovala vanilice i "Najlepse zelje" cokoladice. Za svaki dan po jedna cokoladica. Cak i kada sam na jednoj rekreativnoj sve pare spiskala u prva tri dana na bilijar, ona se nije ljutila.. Vec je sve sredila sa uciteljem Perom.
Secam se i jutra kada je trebalo da popravljam keca iz latinskog, u prvom srednje. Zagrlila me je i poljubila i rekla "Miki, sve ce biti u redu, nemoj da brines! I ako ti ne da 2, nemoj da se nerviras, sve cemo zajedno srediti".
I kada sam polagala hemiju na popravnom, bilo je mnogo ljudi koji su tu bili zbog mene, al niko sem nje nije postojao tada. Samo je ona znala da cuva moj strah i samo zbog nje sam ja bila jaka. A cak sam te godine isla i na more.
A i more. Kad god je mogla, poslala bi nas na more. A to jeste bio luksuz tada.
I naucila me je da plivam! Dve nedelje smo se patile u Prcnju, ali na kraju sam postala prilicno dobar plivac.
I secam se, jednom kada sam je slagala u gimnaziji da spavam kod drugarice, a prespavale smo kod druga iz razreda. Doduse, najnaivnije, jer smo propustile bus, al nas je ona uhvatila u lazi, osecala sam se najgore u zivotu. I najgori deo svega je bio sto ona nije vikala na mene, samo nije htela da prica sa mnom.
Secam se i kada je baba umrla. Bila sam na proslavi 18. rodjendana od drugara iz osnovne. Pozvala me je da se vratim kuci malo pre nego sto se to desilo, a onda joj je tetka javila. Najvise me je bolelo sto nisam mogla nikako da joj pomognem. Nisam znala kako se oseca, ali mogla sam da pretpostavim. Svaki put kada pomislim na tako nesto, skupi mi se knedla u grlu i zasuze mi oci. Iako zvuci pateticno, istina je. Pa, evo, cak i sad dok ovo pisem.
Secam se i kako me je nebrojeno puta cekala nocu da se vratim iz grada. I isla sama do stanice 68-ice da me saceka. A ja nisam ni razmisljala o tome da ona sutra radi i rano ustaje i da je 3 ujutru.
Secam se i mirisa sveze skuvanog dzema u ranu jesen. Najcesce je bio od sljiva. I danas ga volim, ali samo ako je njen. Secam se i jutara pred skolu, jos kod uciteljice, namazala bi krisku hleba dzemom, a onda je iseckala na kockice i tako mi posluzila sa casom mleka.
Secam se i proje i palente. Palentu i danas, iako retko, jedem prelivenu mlekom. Tako me mama naucila.
Doduse, znam da smo to tad jeli jer bolje nismo imali, ali ona se potrudila da to ni u jednom trenutku ne osetimo. I nismo. Bar ja nisam. Nista mi nije falilo. Mozda nisam jela najfinije cokolade ili imala najfinije igracke, ali imala sam sve.
Secam se i kada me je odvela u Piramidu, da mi kupi igracku i ja sam izabrala peglu sa ofingercicima. Da budem kao mama.
Secam se i kada smo bili bas, bas mali, nasla je malo mace ispred vrata u ulazu, i donela ga i stavila Tanji u krevet. To je verovatno bio najradosniji dan te godine.
Secam se i svakog rodjendana. Svake velike i prelepo nafilovane torte. I svih kolaca. I koliko god Tanja, Jelena i ja ismevale Vasinu tortu, i dan danas je volim, i svaki zalogaj mi donese truncicu tih davnih i bezbriznih dana.
Secam se i praznika. Nove godine, Bozica, Uskrsa.. Jos davno sam rekla sebi, gde god budem i kako god budem zivela, iz sve snage cu se truditi da svaki Bozic provedem kod svoje kuce. Moja mama to zasluzuje.
Secam se i kako mi je, u tim trenucima nemastine, davala ostatke hrane ili utapala hleb u mleko i vodu, da odnesem kucama ispred zgrade.
I kako mi je govorila da je nas papagaj Kica otisao u Afriku da nam donese banane. I vratice se sledece godine.
I secam se kako sam je cekala ispred zgrade da se vrati sa posla i trcala joj u zagrljaj.
Secam se i kako je krpila Laleta, moju omiljenu lutku, svaki put kada bi se ofucao. I kako mi je kupovala novu krpicu, bez koje nisam mogla da spavam (a ne mogu ni danas), svaki put kada bi mi se stara toliko iscepala, da nije mogla vise da se pere jer bi se raspala.
I kako smo se ceskale i masirale pred spavanje.
I secam se kako je spavala sa upaljenim svetlom godinama, samo zato sto sam ja citala do kasno u noc, a posle zaboravljala da ugasim svetlo. Ili me je mrzelo.
I kako je isla stalno u biblioteku da mi donese jos koju knjigu iz edicije Pet prijatelja, koju nisam procitala.
I kako je ucila sa mnom tablicu mnozenja.
I kako je trazila sa mnom haljinu za sestrino vencanje.
Previse je stvari kojih se secam, a verovatno i onih koje se kriju negde duboko u meni, ali ono sto joj nikad nisam rekla, a sad zelim je - MOJA MAMA JE ZAKON!
Vec skoro dve godine zivim u drugom gradu i svaki put kada mi je bilo tesko, nju sam zvala. I svaki put kada pomislim da mi je ptreban tihi zagrljaj i podrska, pomislim na nju i zvrcnem je samo da joj cujem glas. Ona ce uvek biti moje sigurno mesto i nikada me nece osudjivati ni zbog cega.

Mama, izvini za sve gluposti koje sam radila, izvini za bahato ponasanje dok sam bila tinejdzerka, izvini za sve slabe ocene i sve neprospavane noci. Hvala ti sto si takva kakva jesi. Hvala ti sto volis sva bica oko sebe i sto si toliko jaka i sto nikada nisi dozvolila da nam nesto fali ili da nas neko povredi.
Samo da mi je tvoja snaga i ljubav koju imas za sve oko sebe i moj zivot ce biti lep i ispunjen.
Volim te najvise na svetu!!!

Novosadska zurka (prvi deo) - Agonija lavirintskog ludila

2010-04-09T00:03:00.001+02:00

Vraćala sam se kući odsečena od ikakvih emocija. Vrelo junsko popodne učinilo je da iz mene izlazi samo znoj, a po nebrojeni put nepoloženi isti ispit je prouzrokovao samo otupelost na svet oko mene.
Sela sam na parket, naslonila se na krevet, zapalila cigaru i izvadila koncept ispitnih odgovora iz torbe. I dalje mi ništa nije bilo jasno. Ali, hej, ko sam ja da se pitam? Profesor je rekao da sam pala i to je to.
Pošto sam bila ubeđena da sam prve dve rečenice doslovno upamtila, a i pročitala ih sa koncepta, izvadila sam i knjigu, valjda da bih pokušala da uvidim grešku. Nije je bilo.
A u mom indexu je i dalje stajalo prazno mesto.

Naime, uslov sam pokušavala da dam dve godine. Prve godine sam bila lenja, donekle, a onda više nisam imala sreće, uopšte. Sve vreme sam dva ispita pokušavala da dam, jer mi je to jedino i ostalo, ali jednostavno sam bila, valjda, previše glupa da ih naučim. Za DVE GODINE!
Pomisao da ih učim OPET, iznova, celog leta prouzrokovala je agoniju i neverovatan bol i pometnju u mojoj glavi. Kad je Tanja došla jednostavno sam počela da plačem, i nisam se zaustavila ni kad je mama došla, ni kada su mi rekle da će sve biti ok, ni kad sam legla u krevet, ni dok sam pokušavala da zaspim. Glava mi je pucala.

Svitalo je, a ja sam i dalje ležala u krevetu i pokušavala da nađem neku pozitivnu stranu, nešto što će imati smisla, jin i jang u svemu tome. Ma, šta ja serem, nigde nije bilo takve solucije. Ni u najavi.
Zašto sam ja zapravo ovo upisala? Šta sam ja htela da budem? Profesor? Pa, da. Jako lepo zanimanje. Htela sam da posle završene književnosti odem na master, ili josh bolje, PhD - negde u inostranstvo. Htela sam da budem politikolog. Možda da mi doktorat budu političke studije. Htela sam da budem i novinar. Zapravo, to sam prvo htela da budem.

U neko doba, po mom mišljenju još uvek jutra, nakon svega par "prospavanih" sati, probudila sam se sa fenomenalnom idejom u glavi. Pustila SMS forumskom drugu iz Novog Sada i nadala se da će me što pre okrenuti.
"Fakultet nije težak. Prijemni je najteži. Prijava je za 3 dana. Prijemni je za 13 dana. Imam sve što ti treba za prijemni. I sve to je kod moje mame u Smederevu. Zvaću je da ti pošalje" - ukratko.

Usledio je ozbiljan razgovor sa mojom mamom. Objasnila sam joj da ne mogu više. Volim književnost. Ili sam je bar volela. Ali ovo nije to. Ubilo je sve u meni. Čak više ni ne čitam "rekreativno". Nemam kad. I nemam želju. Nakon svakog ispitnog roka, uspešnog ili ne, teško mi pada i da čitam titl dok gledam film. Žurnalistiku u Beogradu je teško upisati, velika je konkurencija, svi bi da studiraju u BGu, a moj prosek iz srednje je krajnje sumoran. Jbg, imala sam ideju da u selima to ide po sistemu "Tata proda kravu, ćerka ima sve petice".

"Miki, znam koliko ti je teško. Ako stvarno to želiš i misliš da ćeš uspeti.. Mislim, ako si stvarno dobro razmislila.. Pa, pokušaj! Znaš da sam te uvek podržavala...A kad ti je prijemni?"

"Za deset dana. Ali, pre toga moram da pokupim dokumenta sa Filološkog. Prijava je u petak, Što znači da sutra moram da tražim da mi ih daju, u petak ću ih valjda dobiti, i onda moram odmah za Novi Sad. I, da, treba mi 5000, toliko je sad polaganje prijemnog."

"Dobro, ok, idi sad odmori se, ja ću sutra podići pare, sad ću ti dati koliko imam, da ti imaš nešto, a tati nećemo još reći. Prvo da vidimo šta će biti. A odakle ćeš da spremaš prijemni?"

Uzela sam dokumenta, otišla u NS i prijavila se, provela prelepo i prevruće popodne tamo, uzela sve knjige koje su mi bile potrebne za spremanje prijemnog, a onda se bacila na isti. Čitavih 9 dana za 5 predmeta. Sociologija, istorija, ustav, filozofija, medijska kultura i srpski i književnost. Zapravo, ispada 7, ali sprski i književnost nisam ni računala. Zaboga, pa to sam studirala!

-

Prijemni sam razbila, dovoljno da sam mojim buđavim poenima iz srednje budem poslednja na listi za samofinansiranje, ali doslovno - razbila sam!
Bila sam ponosna na sebe, samo još, postojao je problem pronalaženja para. Ne samo za tzv. školovanje u užem smislu iliti školarinu, već i za školovanje u širem - život u drugom gradu.
Zbog samofinansiranja nisam imala uslov za dom, ni za menzu, pa sam morala da se snalazim.
U naredna tri dana, dok sam i dalje proslavljala upis na novi fucks i oslobađanje od čelične kugle Filološkog, najbolji ortak mi je namestio razgovor za, tada sam mislila, dream job.

Televizija!

Ispostavilo se da je to gastarbajterska televizija, koja se emituje preko satelita sa krova zgrade koja je već 10 godina u izgranji, ali avaj! Ko je još mogao da se buni uz dnevnicu od 20 evra? Ma, pevušila sam "Ženu zmiju" iz režije svakodnevno. S tim što se naravno nikad nisam potpisivala svojim pravim imenom. Pseudonim i postoji za poslove koje ne želiš da ti se nađu u CVju.

-

Septembar je polako prolazio, početak semestra se približavao, ja sam i dalje radila i nisam imala apsolutno nikakvu ideju gde ću živeti kada odem tamo.
Naravno, imala sam, recimo, najbližu rodbinu u NSu - tetku i njene dve ćerke sa porodicama, koje nisam videla previše dugo, a da budemo iskreni, želja za istim je težila negativnoj nuli.
Mama mi je usled nedostatka povoljnih nekretnina za iznajmljivanje namestila ortakinju koju je videla jednom u životu, njene dve ćerke, muža i valjda jedan slobodni krevet. Pomirila sam se sa idejom, bar dok ne nadjem nešto pristojno, ali mi je, dan pre nego što sam otišla, u raspored uleteo brat za kog nisam ni znala da postoji.
Naravno - upoznali smo se preko fejsbuka, on je živeo i radio u NSu, i srdačno mi ponudio svoj krevet. Dogovor je bio da ga posle faxa i uvodnog predavanja zvrcnem, pa da se dogovorimo gde ćemo se naći.

Sreda, 01. oktobar. Uvodno predavanje je bilo donekle zanimjlivo. Nikog nisam znala, svi su bili mladji 3 godine od mene, tako da i nisam imala neku želju da izigravam dadilju ikome, ali sam opet bila dovoljno otvorena da odem na kafu sa tri osobe koje sam upoznala ispred amfiteatra. Mali sladak metalac, naložena ćurkasta cica i smešni sportista koji voli Coldplay. Dovoljno od mene za prvi dan.
Otišla sam do Dejanovog radnog mesta i pozvala ga, međutim, kako je on bio zamenik šefa, i imao malu frku, morala sam da ga sačekam.

"Ćao, ja sam Milena! I ja noćas spavam kod tebe!"

Ozračio me je neverovatnom pozitivnošću i detinjastim ponašanjem, iako je bio stariji od moje najstarije sestre. Osam godina od mene. A onda me oborio sa nogu odvevši me na index sendvič i upoznavši me sa njegovim sjajnim cimerom i Kikijem - neverovatno velikom i disproporcijalnom belom pudlom, koja je bila u stanju da ti legne na vrat i seksualno isfrustrirano naskače na sve delove tela. A opet, bio je tako sladak kad spava.
Čak se prve noći uzverao na moj krevet i legao mi preko nogu. Priznajem, bio je težak, ali u nedostatku Kristofera, mog mačora, bio je dobra replika.

Sutradan je Dejan izigravao dobrog domaćina i brata i zvao oglase umesto mene, da bismo na kraju otišli da vidimo jednu kuću na Petrovaradinu.

Šta znam. Tada mi se činila prihvatljivom. Bila je velika, dvoiposobna, naizgled imala sve potrebno, pa sam u dilu sa mamom odlučila da je iznajmim, iako još uvek nisam imala cimera.

Kasnije će se ispostaviti da je gazdarica Kir Janja, da krov prokišnjava, da su nam otpala ulazna vrata, da se pokvatila veš mašina, TA peć, kao i kvarcna, da sudopera curi, da su komšije kreteni, ali otom-potom.
U petak sam otišla sam Radmilom (novostečenom koleginicom) i Saletom (onim malim slatkim metalcem) na pivo kod domova, i recimo da je to bila moja prva uspešna samostalna socijalizacija u Novom Sadu.
Istog dana sam se vratila u Beograd, javila šefu da posle tog vikenda neću više raditi, i u nedelju se, nakon jutarnje smene, spakovala i zapalila sa mamom i zetom u moju novu rezidenciju.

Da li zbog toga što ostajem sama u novom i nepoznatom gradu, ili što se ona sama vraća kući, a mene ostavlja tu, ne znam, ali mislim da je mama malo plakala. U svakom slučaju, ne znam kojoj od nas dve je bilo teže. Jedina povezanost sa svetom, jedinim koji je do tad za mene postojao, je bio mobilni telefon sa nedovoljno kredita, pošto fixni nije radio, komp nisam imala (internet je bio misaona imenica tog trenutka), kao ni bilo kakav uređaj koji može da emituje radio talase. Osećala sam se usamljenije nego bilo kog trenutka u svom životu, a opet, ceo novi svet je bio ispred mene. Vrata sam već otvorila, ali i dalje nisam znala šta me čeka tamo. Sve je bilo dovoljno nepoznato i novo. Čak je ideja o prodavnici koja radi i koja je u mojoj neposrednoj blizini bila nepoznata, ali, hej! Sutra je ponedeljak. Novi dan. Novi dan na faxu. Novi dan na faxu, u novom gradu, sa ljudima koje tek treba da upoznam.

Prilično izmorena, brzo sam zaspala.

Beograd, vikendom.

2010-03-28T18:09:00.000+02:00

Kad sam se preselila u Novi Sad, Beograd sam posecivala svakog ili svakog drugog vikenda. Radnim danima, razumljivo, nisam mogla zbog fucksa, ali vikendi su uglavnom bili rezervisani za sve prijatelje koje sam skupljala oko 20 godina.
U poslednje vreme su se te posete proredile. Ni prijatelji vise nisu isti. Zale se da ih ne zovem, da ih ignorisem, da ne dolazim.. Kao da je pa Novi Sad preko sveta i kao da nemaju 200 kinti za voz. Al, ajde, ako nece oni meni, prastam ja njima.
I tako sam i proslog vikenda zapocela moje putesestvije. Sestra mi se porodila, pa je bio red da upoznam i malu Janju.
Krenula sam znatno kasnije nego sto sam planirala, jer se ispostavilo da je pukom recenicom "Ne ide mi se" karta za koncert Rammstein-a koju sam ja poklonila, ostala neiskoriscena. U tom trenutku.
Kao sad vec redovni citalac Vremena, prekratila sam put od sat i kusur uz razne tekstove o Canetu, Kseniji i ostaloj (manje) srecnoj bratiji. Kod Arene sam uredno spakovala casopis u ranac, sa idejom da cu kroz najvise 3 minuta da izadjem kod Sava Centra i uhvatim 95icu.
Al, djavola. Vikend u Beogradu je gori od spica u 3 popodne u NSu, radnim danima, pa mi je trebalo dobrih 15 minuta za, kako mi se cinilo, 300 metara voznje.
Dobro, i to je proslo. Izasla sam iz busa i bila prilicno srecna jer sam po prvi put od leta uhvatila suncani vikend u BGu. Pakleno je prijalo. Moj grad, docekuje me samo kako on ume. Cak mi je i smog autoputa pored koga sam prolazila delovao opijajuce.
Tamara me zvrcnula, jer je trebalo da joj predam fan pit kartu za gorepomenuti Rammstein, posto sam (ne)srecnim slucajem odlucila da usrecim njenog mladjeg brata. Rekoh joj da vidim 95icu i da me ceka za 15 minuta ispred zgrade.
Potrcala sam zbog iste i uletela na prva vrata. Guzva je bila toliko sumorno ubijajuca, da se u trenutku sunce pomracilo. Nemam kartu, znam, al ovde bar mozes da udjes u bus, a da ne pokazujes vozacu markicu ili da vadis pare. Ne svercujem se ja inace, al sa ogromnim rancem na ledjima (iako dolazim samo na vikend, potrebno je meni dosta stvari! Mada mi mama svaki put preti svim i svacim zbog toga..) odustala sam od ideje da budem moralan gradjanin.
U jednom trenutku kroz glavu mi je prosla misao da smog i svi izduvni gasovi koji se mogu naci u okolini autoputa ili bilo cega slicnog, zapravo i jesu okrepljujuci. Miris svezeg, reskog znoja zene u klimaksu poigravao mi se sa nosnim dlacicama toliko jako da sam mu skoro i ukus osetila.
Proradile su one male, ali dobro uzgajane predrasude u meni, pa sam se sama sa sobom kladila da ce izaci kod Kineza, al eto ti cuda. Toliko sam se odvikla od BGa, da sam previdela cinjenicu da ni za Delta City ne moras da se kupas. A kamoli za izlazak iz kuce. Pa, zasto da smrdis samo sebi kad mozes i drugima. Mozda naletis i na neku poznatu cicu koja pazari farmerkice za nekolicinu hiljada. Mozda i probas neku majicicu pre nje.. Ma, da, kupanje je precenjeno. Moracu da pametnije koristim svoje vreme ubuduce.

Ma koliko beogradjani iz ostalih krajeva grada, a jos vise nebeogradjani, ne voleli blokove, kada sam izasla u 63. kao da me je nesto mnogo veliko, snazno i nevino zgrabilo onim kostolomnim zagrljajem. Osetila sam se prilicno srecnom, posle prilicno neuspelog pocetka dana, jos u NSu.
I'm home.
Druzila sam se nekoliko sati sa mamom, tatom i srednjom sestrom, a uvece pravac Tamara i Jeca, na pivo i zensko ogovaranje. Da l' je bilo zbog piva, zbog njih dve koje su mi stvarno ceo zivot bile bliske ili zbog Save i ribe koja je pevala Nouvelle Vague, ne znam, ali pocele smo da vadimo one davno zakopane dogadjaje sa kraja osnovne i pocetka srednje. Internet? Upoznavanje ljudi preko istog? Sreca pa smo uvek isle u paketu. Skontale smo da ko god da je muvao mene, muvao je i Jecu (ili obrnuto), a nas dve smo sve samo ne slicne. Jeca mirna, fina, slatka, mrsavica, a ja raskalasno celjade, sa po kojim kilogramom vise i oblinama, da se nadju. Al, valjda smo zajedno cinile savrsenu osobu, 'bem li ga.
Zavrsile smo sa sexom i sexualnim iskustvima, partnerima i ostalim apsolutno zenskim razgovorima. I ko misli da su muskarci brutalniji po tom pitanju - u velikoj je zabludi.
Vratila sam se kuci u neko doba noci, ne previse kasno, sa idejom da cu da zamrem u krevetu, al, jbg, sestru ne mozes da iskuliras sve i da 'oces, a i skoro smo se pomirile, pa rekoh da ucvrstimo odnos.
Ne znam ni zasto, ni kako, niti zelim da znam, ali dobar deo noci (i jutra) smo provele raspredajuci o sexualnim tendencijama nas i nasih partnera, raznim smislenim i besmislenim tutorijalima, pornicima, pomagalima, stimulatorima i ostalim gedzetima, i na kraju narucile za svaku po jedan Durex O Play Gel - za zene i nekolicinu haltera. Da mi je neko rekao koliko mi je nedostajao kvalitetan zenski razgovor - ne bih mu verovala.
Nakon 4 sata sam ustala da popijem kafu sa mamom, zapakovala se u onaj isti ranac, koji je sad bio mnogo tezi i veci (iako sam prvobitno mislila da to i nije moguce) i zajedno sa zetom i Nadjom (moja devetnaestomesecna sestrcina) zapalila kod druge sestre i male Janje na Galeniku.
Naravno, prvo sam prosla Nadjinu torturu u obliznjem parku, shvatila sta znaci kad ti dete izricito kaze da nece da ide kuci, vec hoce da seta u krug po travi i udara glavom u ogromnu metalnu raketu, gledala nove sisteme igranja Skolice i na kraju skontala da kada bih barem desetinu svog dana radila isto sto i ona, imala bih barem 15 kila manje nego sad.
Janja je bila divna (mislim i dalje je, al pricam o konkretnom trenutku kada smo se upoznale). Sa tim malim, pucastim usnicama, crnim cupercima i prsticima koji stiskaju.. Osecaj koji mozete da dozivite samo pored dece, definitivno.
Mada, i dalje stojim iza izjave - lepo je dok je tudje!
Kada sam uspavala Nadju, a bogme i sestru (Janja skoro da se nije ni budila) opet sam zapakovala svoje krpice i krenula put Zemuna sa ciljem da uhvatim bus za NS.
I opet je bio krcat GSP. Pa, zar i nedeljom popodne?! Jebem ti Beograd, ponekad!
U Zemunu sam cekala dobrih 45 minuta da bi na svu moju srecu stigao bus koji je vec bio pun, pa je bilo samo 3 mesta za stajanje. A ja nisam bila ni medju prvo troje.
Cekala sam jos pola sata, ugurala se u naredni, sela pored nekog lika koji je fino, zajedno sa mnom, citao moj primerak Vremena (onaj od juce, naravno) sa nemogucnoscu da skinem bilo sta sa sebe, iako je bilo pakleno vruce. Barem mi je kondukter naplatio kartu za studente iako nisam imala index.
U Novom Sadu sam vec navikla da u tom terminu i nema bas slobodnih taxi vozila, pa sam i do njega pokusavala da stignem dobrih 20 minuta, al sam ipak uspela da do pola 10 stignem kuci.
Da, ipak je Novi Sad i moj prcvarnik od 30 kvadrata moj dom. Ovde bar uspem da se naspavam.
I, ne, ne vidim zasto bih zelela cesce da idem u Beograd. Vikendom.

Put u srediste zemlje? Ne, samo na tudji kontinent, u tudju kulturu i o tudjem trosku!

2010-03-14T09:31:00.000+01:00

Davno napisah ovaj blog, al sam slucajno naletela na njega.. Pa, rekoh, da ga postujem i ovde..

Rec je o mom putopisu 2008. godine, nakon 3 dana provedena u avionu i Pekingu, zbog parlamentarnih izbora. Naime, i u Pekingu je postojalo biracko mesto, pa je neko morao da "radi" tamo :)

Izborni turizam.. Za nekog ko inace i nema preterano mogucnosti da putuje, pogotovo ne u daleke zemlje - savrsena stvar!

U globalu - uzaludno trosenje para drzave..

Ali, ko sam ja da se bunim? Tu sam da iskoristim svaku priliku koju mi drzava pruzi.. ionako sam vec i otplatila taj svoj put kroz svakojake poreze..

Elem, u sredu uvece smo pokupili pasose, avio-karte, vaucere za hotel i parice u RIKu [republicka izborna komisija - prim. autora], a u petak putujemo.. Savrseno!

[Da, bio nam je placen put, smestaj, doruchak i jos smo dobijali dnevnice!]

Petak.. Aerodrom.. I dok Darko cekira svoju kartu [a ja sam, je l', odmah iza njega!] shvatam da sam zaboravila jedine farmerke koje sam planirala da ponesem! Fuck! Sreca pa zivim u blokovima i imam hiper-ultra-mega-giga sestru koja mi uz fantasticne super-sposobnosti taksiste donosi iste na vreme.. Ali, iz istog razloga, posto sam se poslednja cekirala, sedim sama, tj. ne sa Darkom. Al, dobro. Put do Minhena traje manje od dva sata.. A onda do Pekinga.. Pa oko 9 sati.. Ma, snaci cu se :)

Minhenski aerodrom. Vec mi nedostaje Beograd! Nepusachka zona, naravno. A ako bas kriziras, imash male staklene "sobice" u koje se nabije oko 10ak osoba i purnja.. Odlucila sam da apstiniram duvan :)

Nakon manje od sat vremena ulazimo u veeeliiikiii Lufthansa avion za Peking! Savrsenstvo. Ima sve sto ti mozhe pasti na pamet. Avaj, jedina ne sedim pored prozora.. Izmedju nekog Nemca sam i jednog starijeg bracnog para. Al, dobro, svako sediste ima svoj "TV", na kome ima oko 10ak filmova, raznih serija, dokumentarnih emisija, koncerata, 30 radio stanica, ma sve! Al, jos uvek mi nije nista potrebno da me zabavlja. Ima vremena.

Vecera u avionu. Nemam drugog komentara sem - zanimljivo! Jestivo, mozda i hranljivo, aliii.. jedino sto im je puter [ili buter?] fantastican! Ali, zajebah se i uzeh kafu nakon toga..

E, dobro, vreme za filmove! Sva ozarena se smestam na sedishte, pokrivam cebencetom i nameshtam jastuce, i, da, palim TV.

:/

Mislim da sam jedini pacijent u celom avionu kome TV zapravo ne radi! I dok drazesni Nemac, koji ne zna rec engleskog pokusava uz smesak da ga popravi, ja pristojno virkam u TV gospodje do mene, jer je bar titlovano na engleski :) I tako naredna 2 sata!

Nakon nekog vremena cimam Darka da bleji sa mnom u medjuprostoru i ubija moje oduzeno vreme. Ceo avion spava, a nas dvoje pocinjemo [kao jedini Srbi u avionu] da se sprdamo i prozivamo svakog ko prodje pored nas. Naravno, stjuardese su na tapetu, Darko me zajebava za nekog malog stjuarta Nemca, smejemo se oboje, i u tom trenutku prolazi visok, tamnoput, crn, extra gradjen stjuart kog do tad nisam videla, i ja, jel, ocekujuci da ne moze da me razume, na cistom srpskom kazem "Yeah, baby!".. Moja prva ispala i etiketirana sam na celom putovanju..

Ujutru, po pekinskom vremenu oko 11am, stizemo i famozni Beijing. Iako nismo spavali skoro 24 sata, adrenalin gusi umor. Jbt, u Pekingu smo!!!

Mini-metro-voz jurca oko 5 minuta kroz aerodrom, da bi nas odveo do izlaza. Neverovatno koliko je sve veliko!

Cekaju nas dve cice iz hotela. Sad nas mini-bus vozi oko 40ak minuta do istog. Ulice ogromne, ko nas auto-put, a idu kroz sam grad, nigde semafora. I ukrasene redovima ruza.. Cudno.

Hotel? Sobe? Hmm.. Jbt, dvokrevetni apartman ima oko 100 kvadrata, sve zivo i nezivo, i ono sto me je najvise odusevilo - komp sa netom! :D

Ali, vremena nema! Skidanje avionske prljavstine, pa pravac u istrazivanje grada!

Dogovor je bio da se za 45 minuta nadjemo u holu hotela sa celom grupom [nas 19oro], pa da idemo do centra, Tjan'anmen trga, ali se nekako [slucajno!] Darko, Bojan [kog smo upoznali u avionu i koji je suupeer lik! x))] i ja izdvajamo, tj. kasnimo. Ok, posto CAK jedna osoba u hotelu govori engleski, a ona nije prisutna, recimo da recepcionar uspeva da nam na mapi objasni gde smo mi i gde da nadjemo banku da razmenimo pare. Naime "prva desno, pa prva levo, pa opet prva levo" nas nije odvela ni do jedne banke, vec do biblioteke, ali uspevamo da posebnim naglasavanjem reci "BANK" objasnimo jednom prolazniku [koji je izvadio kreditnu karticu neke banke da bi bio siguran sta zapravo trazhimo!] sta nam treba.

Ok, stizemo do banke. Proces menjanja para podrazumeva duplu kopiju pasosa i popunjavanje formulara koji imaju oko 10 stranica. Naravno, i Darko i ja uvaljujemo Bojanu pare, pa nek se snadje.

Narednih 45 minuta nas dvoje sedimo izpred banke, Darko pozira mom fotoaparatu, a ja pokusavam da utvrdim gde se tacno nalazimo na mapi. Nakon 3 bezuspesna pokusaja sa "Excuse me, do you speak english?" nalecem na Kineza koji zapravo ZNA! I tu pocinje caskanje.. Bla, bla, kako se zovemo, koliko imamo godina, et cetera... Njegovo englesko ime je Dzho [zasto englesko? pa zato sto kinesko nisam mogla ni da priblizno ponovim, zapela sam kod treceg slova!], ovo-ono, i tako Dzo odluci da nas sprovede do Tjan'anmen trga, posto i sam ide tamo, a ima luft u vremenu.

Taxi! Blagostanje kinesko! Prvo sto moram da napomenem [i najvaznije!] je da jedan kilometar kosta 14 dinara. Znaci, od kad smo usli u njega - nismo izlazili!

Stizemo blizu Trga i krecemo ka Zabranjenom gradu. Nalecemo na jedan od milion fenomenalnih parkica! :)

A onda pravac Zabranjeni grad! Sa, naravno, ogromnom slikom Mao Cedunga!

Fascinantno.. Ogromno [valjda kao i sve ostalo u Pekingu..], ali ne mogu da se pohvalim da je previse zanimljivo.. Mislim, moguce od tolikog nespavanja, umora, bola u nogama i gladi, ali svo troje + Dzo smo jedva cekali da sednemo negde!

I onda nas je nas kineski drugar, kao pravi domacin, odveo u neki trzni centar nalik Delta sitiju [samo jedno 20 puta veci], na klopu! Ne bih se zalila ni za sta na svetu! Ceo poslednji sprat je saaamooo hrana!!! Mmmm...

Elem, upali smo u neki pri-paid menzu, i svasta lepo ruckali!

Znaci, bilo je savrseno.. Bar meni i Bojanu. I, da, jeli smo stapicima!

Darko je ipak odlucio da usled prevelike kolicine zacina poseti Mek :)

Nakon sto smo se dobro najeli, odlazimo u setnju - again!

I evo jos nekih kulinarskih specijaliteta:

skorpije na shtapicima i bube na shtapicima!

i vidis Kineza koji grize bubu, ona prska na sve strane, a on se slasno oblizuje ko da je upravo probao najbolji slatkis...mmm...

Ma, sta znam, mozda i jeste ukusno, ali toliko hrabrosti nisam imala :)

Na kraju zavrsavamo u nekoj cetvrti, koja je nalik nasoj Skadarliji, uz caj, ali onaj pravi, u kome cudno lisce pluta..

Oko ponoci, mrtvi umorni hvatamo taxi i krecemo ka hotelu.. [Da, Kinez je zapravo proveo citavo popodne vodajuci nas po Pekingu i iskulirao je svoje obaveze!] Potrpani jedni preko drugih, polukuntajuci, Darko me samo drmnuo po ruci i pitao "Je l' on to upravo podrignuo?". Smejem se, iako nista nisam cula, ali nakon nepuna tri minuta, taxista: otvori prozor, pljune kroz njega, zatvori ga i podrigne iz pete! Njegova reakcija na moj neobuzdani smeh je bila u vidu pogleda koji je imao znacenje "Stoko jedna nekulturna!".. Stvarno sam bila odusevljena!

Nekako narucujemo budjenje uz pomoc papirica i zapisanog vremena i odlazimo na spavanje..

4:30am, ustajem, spremam se, u 5 nam je dorucak, jer pre 6 treba da budemo u ambasadi. Jedem nesto cudno, nalik kackavalju, sto je zapravo napravljeno od pirinca i odvratnog ukusa, prelazim na sunku i hleb koji je sladak [?!], a onda se jednostavno odlucujem za vocnu salatu. Banana, lubenica i nesto malo, okruglasto i crveno. Prvo jedem ove dve proverene vocke, a onda [stapicima!] uspevam da ulovim i ovo malo, crveno i zagrizem ga!

FUCK!!! Od kad se stavlja jebeni paradajz u vocnu salatu?!?!?!

Ok, dosta hrane za sad!

U ambasadi, divan docek, samo sto zapravo niko nije znao da dolazimo.. RIK im nije javio.. Je l' treba da pitam "Sta nam to govori o nasoj zemlji"?

Ok, podelimo se u grupe, nas 4oro [Bojan, Darko, Nikola - drugar kog smo D i ja upoznali jos u RIKu, al proslog dana nije bio sa nama - i ja] smo prepodnevna..

Oko 10am odlazimo u ZEMUNSKU PALACINKARNICU na SRPSKE PALACINKE!

Zasto? Pa, jbt, koliko ljudi moze da se pohvali da je jelo nase palacinke u Pekingu? Ja mogu, a jos smo ostavili i porukicu Gazda Ivanu na tabli od plute :)

[Zanimljiv podatak - Kinezi iz drugih gradova, koji nisu Peking, da bi dosli u isti makar i turisticki moraju da dobiju posebnu dozvolu nalik nasoj bivsoj! vizi za Madjarsku! A oni koji trenutno rade na izgradnji mnogobrojnih zgrada pred Olimpijske igre, dobijaju satnice od citavia 2 juana sto je zapravo 14 dinara!]

[Jos jedan zanimljiv podatak - Peking je podeljen na krugove kojih ima 6 - i koncentricni su. Nalik beogradskim opstinama. Mi smo bili u trecem u kome ima -citaj pazljivo- 8 miliona stanovnika! Jos malo pa Srbija.. A precnik sestog kruga iznosi oko 80 kilometara :)]

[I jos jedan zanimljiv podatak - ako je prosecna zagadjenost vazduha 20 ne-znam-cega-tj-ne-znam-koje-merne-jedinice, u Pekingu je tog vikenda kada smo mi bili tamo bilo 100. A proslog decembra je izmereno 500. Zapravo, aparati ne mere preko 500!]

Nakon toga odlazimo u Ya Shaw, sto je nesto kao buvljak u zatvorenom.. Naravno, roba je kvaliteta kao kod nas u radnjama, a cene.. pa, prvo ti za majicu odvale cenu od recimo 3000 dinara, a onda savrsenim cenkanjem [a poducili su nas u ambasadi] spustamo do recimo 200.

Na kraju sam se toliko ispraksala, da mi je bilo zao sto sam jos na pochetku kupila farmerke za 600 dinara! I, za citavih sat vremena [koliko smo izdvojili na shoping uglavnom poklona] izlazimo punih kesa.

Sledeca destinacija - Lamma's Temple. Neverovatno veliki park. Nikad se nigde nisam osecala smirenije i opustenije. Iako sam spavala samo 4 sata, energiju sam povratila samo nakon pola sata setnje kroz njega.

I nastavljamo vam Lama Hrama, setnju gde ni sami ne znamo gde idemo..

Ok, nakon setnje hvatamo taxi do ambasade na brojanje glasova!

Rezultate necu otkrivati, ali samo da napomenem, da je na nas 19oro iz srbije bilo cak 64 glasaca O.o

Oko 10pm stizemo u hotel na tusiranje i u 11pm imamo deal u holu hotela, pa idemo u provod! Naucili smo kako da izgovorimo ime oblasti do koje hocemo da stignemo [nesto kako Hohe ili Hoha, sad sam vec zaboravila], jer je tamo steciste klubova, kao kod hotela Juge.

Nas 8oro 'vatamo 2 taxija i stizemo negde! Malo peshacimo i dolazimo do trazenog jezerceta, oko koga se nalaze samo klubovi-kafici. Iako je u skoro svakom ziva muzika, odlucujemo da udjemo tek u jedan u kome cujemo muziku na kineskom - kao, da bude sto autenticnije!

Nalazim nam sto, smestamo se, narucujemo pice iiii... pocinje show!

Nakon benda koji je svirao izlazi na binu 5-6 cica obucene u piratske kostime i zapocinju svoj "erotski" neujednacen ples.. Ajde, kao, zanimljivo je!

Pijemo pivo od pirinca! [koje je izvrsno!] i slikamo se..

U jednom trenutku, lik koji je bio pevac benda, pocinje da prica neshto, i svi se smeju i gomila tipova dize ruke.. Mi u fazonu "Mora da prica mnogo zanimljive viceve", kad ono, jedna po jedna cica pocinju da sedaju za razlicite stolove.. Hmmm, da Licitacija Devojaka.

Mislim da je to bio trenutak kada je neko od nasih muskih rekao "Bolje da zapalimo dok su nase devojke jos uvek za nasim stolom".

I tako smo se pokupili i presli u neki latino bar.

Mmmmm.. presladak Kubanac za timpanima... Savrsenstvo! Darko i ja djuskamo salsu, vrtimo se, ja dizem josh jednu drugaricu, a Kubanac nam prilazi i odvlaci nas do podijuma. Na kraju svo osmoro zavrsavamo igrajuci [iako je generacijski jaz bio oko 15 godina medju nama, sjajno smo se provodili!] :D

Vec oko 2am, svirka se zavrsava i druga cetvrtina odlazi taxijem u hotel, a D, B, N i ja odlucujemo da nastavimo da setkamo ulicicama Pekinga :)

Nalecemo na neku gde na svakih 20 metara postoji po jedan javni WC. Zakljucak - Kinezi mnogo seru.. ili nemaju WCe po kucama :)

U slucaju nuzde, Nikola overava jedan muski i izlazeci iz istog govori "Jbt, pa oni imaju 3 cucavca bez pregrada!" Mislim da smo smejuci se probudili citav komsiluk!

Slikuckamo se jos malo usput.

I opet hvatamo taxi do hotela!

7am - ustajanje! Spremanje i pakovanje - u 1pm nam polece avion.

Dorucak - nesto okruglasto, nalik jajima i crnkasto. Niko ne jede. Srecom.

Objasnjenje - Uzmes jaje, stavis kokosku da lezi na njemu neko vreme, dovoljno da pile pocne da se razvija, a onda ga skuvas!

No comment!

Elem, bus nas vozi do aerodroma, tamo trosimo poslednje juene na kafu, i opet - 12 sati puta! S tim sto sam ovaj put odvalila 5 sati na letu Peking - Minhen, a Nikola me je budio samo za obroke. I, da, jeli smo skampe! :D

I, kad sam stigla kuci, sklopila sam josh 15 sati spavanja :)

Ok.. recimo da imam jos previse utisaka, aliiii.... mislim da je i ovo bilo previse [:rolleyes:]

Ako je iko imao snage da sve ovo isprati - svaka mu cast! Nadam se da je bar delom bilo zanimljivo.

Meni je prosto bilo zabavno da pisem.. Proslo je skoro mesec dana [kao sto rekoh, blog je pisan jos 2008. godine!] a da nikom nisam prepricavala utiske iz Pekinga, pa, ne zamerite mi..

I, da, sad nek neko kaze da je nasa drzava losa shto mi je omogucila ovaj put ;)))

Gej ili ne-gej, pitanje je vecito..

2010-03-14T08:24:00.000+01:00

Caskam ja pre neko vece sa drugarom, onako neobavezno, i sibne on meni jedan link. Kao, slusaj, smejaces se.
Ok, priznajem, nasmejalo me jeste, cak sam nastavila da pratim doticnu radio-emisiju (prim. autora - Antidepresiv na TDI radiju).

http://www.youtube.com/watch?v=jsjaY1I-IGE&feature=player_embedded

Na stranu to sto su voditelji prilicno zabavni, sto je emisija ok, iako se cesto javljaju debili, mene je tema transvestita zaintrigirala, onako, bas!

Iskreno, meni riba sa tukijem nije riba, koliko god ona cicasto, sisasto ili bilo kako izgledala. Jednostavno ima vis(ulj)ak, koji jedna zena ne sme sebi da dozvoli. Mislim, ne isljucujem ja njih iz sistema postojanja (ili wanna be postojanja), vec iz mog, cisto "naucnog" stanovista posmatranja zene.
Al, nije ni to tema.
Vidite, ima tipova koji su nacelno homofobi, al im pornici sa "trandzama" bas, onako, pasu. Satro, ima dobre sise, dobra je u faci, akka "dobra je riba", al kao da ne primecuju to sto jos ima.
Kao prvo, ni jedan od njih ne gleda gej pornice, cak bi se sakrili iza naslona fotelje da im pustis, iako cvrsto stojim iza izjave (cinjenice!) da su najbolji frajeri u gej pornicima. Al, njih ne zanimaju frajeri, je l'? Gnusaju se viska testosterona, dlakavih tela (frajeri u gej pornicima cesto nisu dlakavi!), previse simbola muskosti na jednom mestu, ali ideja cice sa tukijem koju prangija neki lik je sasvim kul!
Ajde, varijantu gde ta ista cica "opsti" sa drugom, pravom, real cicom mi je nekako i shvatljiva. Imas dva zenska tela, a real, hard core sex (lezbo "makazice" i trpanje svega i svacega sto nije mesnato, tvrdo i toplo ni meni nije "sexperience" za pamcenje).
Ali tip sa cicom i njenim visuljkom mi je bas onako.. latentno gej. :)
Jer, da pojasnim malo blize - ako te lozi analni sex, imas pornice sa analnim sexom sa pravim cicama, gde se njena cupi ni ne spominje.
A ako te lozi analni sa "fake" cicom, onda valjda u tvojoj glavi postoji neki deo cije postojanje neces sebi da priznas.
Samo me zanima, da jednom od tih tipova vezes oci i podmetnes mu lika sa izdepiliranim nogama i ne dozvolis mu da pipka dalje od struka (samo na dole!) i da mu nakon uzivanja pokazes sta i sa kim je uzivao, kako bi reagovao?
Da li bi se zgadio sam sebi ili bi shvatio da nema razlike u sustini.. samo u pakovanju?

Autodiskriminacija?

Uvodjenje u svet novinarstva ili opsta kultura ima granica.

2010-02-07T07:47:00.000+01:00

Veliki deo svog odrastanja, otkad sam postala svesna svoje inteligencije, zivela sam sa idejom da je ona prosecna. Da se nalazim negde u sredini, pa bila ona zlatna ili ne.

Nakon zavrsenog prirodno-matematickog smera Zemunske gimnazije, odvazno sam se uputila u knjizevne vode na Filoloskom fakultetu, ali sam tek nakon 3 godine skontala da nit' od toga ima leba, nit' ja imam zivaca da opet celo leto provodim uceci u kojim je sve narodnim pesmama Marko Kraljevic pio rujno vino. U najmanju ruku.

I tako sam svoj zivotni put preselila u "Srpsku Atinu", meni lepse - Novi Sad, skucila se i zapocela studije zurnalistike.

Sad, da se ne lazemo, izabrala sam i ovog puta u pi**u mate***u profitabilno zanimanje, ali avaj. Da sam svojevremeno upisala drustveni smer u gimnaziji, mozda bih do sad i bila na nekom masinskom masteru u Holandiji, npr.

U svakom slucaju, studije i upoznavanje sa drugom vrstom ljudi (da, vojvodjani se pakleno razlikuju od beogradjana!) su krenuli prilicno optimisticno. Ispijanje piva na novim, neistrazenim mestima, predstavljanje sebe iznova i iznova, lutanje po novom gradu koji ces mozda jednog dana prisvojiti.. ma, ima drazi na pretek!

Oduvek sam bila jako losa u proceni ljudi. Kada mi se neko na prvu loptu svidi, ispostavice se da je kreten, a obrnuto? Pa, ne mora da znaci. Do sada sam zakljucila da su mnogi ljudi koji su prodefilovali mojim zivotom bili kreteni. U svakom slucaju, kolege sa fucksa su delovale, u najmanju ruku, cudno!

Prve vezbe iz Komunikologije, kod profesorke Jelene Kleut. (Divna mlada dama. Nekom drugom prilikom o njoj!) Posto jos nismo imali cas predavanja kod profesora, odlucila je da nas zabavi igricom upoznavanja. Svi smo dobili papirice sa ispisanim cinjenicama poput "Ima crvene farmerke", "Ima decka", "Voli ljubavne romane", "Cita Vreme".. Al, fora je u tome sto je svako imao drugacije navode na papiricu, pa smo bili okupirani dobrih pola sata popunjavajuci cak 9 praznih crta!

Poceli smo redom da citamo svoje papirice - pitanja i odgovarajucu osobu u prostoriji, i dosli do navoda "Cita zutu stampu". Da se ne lazemo, kao student novinarstva, bila sam savrseno ubedjena da se apsolutno niko nece javiti, kad eto ti 5-6 ruku. A bilo nas je svega nesto preko 20. Ajde, OK, mozda treba biti u toku i sa tim.

"Cita Vreme"? Koleginica koja je imala to zapisano je rekla da nikog nije nasla. Ja se onako sramezljivo javim, kao u fazonu "Pa, ne citam redovno, al kad god mi ke ukaze zgodna prilika u vidu imanja novca.. isprsim se :)"

"Pa, jel znate vi ostali sta je Vreme?"

A ja zblanuta! Sedim u prvom redu, uplaseno se okrecem, dupe me je realno zabolelo od imaginarnog pada na njega, a svi cute i kao nesto mrmljaju sebi u bradu.

E, tad sam odlucila da promenim grupu.

U grupi broj 3. sam se lepo snasla do kraja semestra. Finih ljudi ima, cak sam se i zaljubila, al i o tome nekom drugom prilikom.

Pred sam kraj semestra, nismo svi imali jednak broj prezentacija iz Uvoda u novinarstvo, pa je profesor odlucio da nas pocasti testom opste kulture, da bi oni kojima fale bodovi nadoknadili, a mi ostali, pa cisto radi fore. Ja se nisam bunila. Takve testice i pitanja obozavam! Nekako to ne vidim kao tezu stvar od ukrstenih reci.

Imali smo 15ak pitanja, recju neizmerno lakih, sa mozda 2-3 malo ozbiljnija. Cim smo zavrsili, profesor je poceo da cita pitanja, posto je bilo vise grupa, pa smo redom odgovarali na njih.

Prof: "5 dnevnih listova na republickom nivou?"

Student X: "Umm.. Novosti, Bliiiiic... A, da Kurir, Alo... iiiiiii......." tisina.

Student Y: "Politika, Pres, 24 sata.. e, jesi majmun!"

Profesor: "Ko je bio premijer Srbije 2005?"

Student Z: " Paaa...."

Profesor: "Imas ponudjeno - Boris Tadic, Mirko Cvetkovic i Vojislav Kostunica"

Student Z: "A, da, pa Kostunica!"

Profesor: "Sta je bio Zoran Djindjic?"

Student M: "Predsednik! Ne, ne, premijer!"

Profesor: "Ko je bila Nefertiti?"

Student K: "Boginja!"

Profesor: "Blizu, al ipak zena faraona."

Profesor: "Sta je katarakta?"

Student N: "A, ja mislio pise katarka!"

Profesor: "Koje vrste novinarstva postoje?"

Student L: "Pisano, stampano i televizijsko!"

Profesor: "A pisano i stampano se razlikuju po cemu? I gde ti je tu radio?"

I tako su se banalna pitanja, propracena dragocenim odgovorima rastezala u nedogled.

Najveci utisak mi je bilo to sto na poslednje pitanje - Kojom bi vrstom novinarstva zeleo da se bavis i zasto? - gde na bilo koji odgovor dobijas poen, neki ljudi nisu odgovorili.

A kada sam na kraju shvatila da je jednoj koleginici vrh novinarskog poziva televizija Pink, pa.. skontala sam da ce do kraja sveta i veka stampani mediji kao sto su Kurir, Pres, Svet, Skandal i ostali slicni imati najveci tiraz, da ce Pink biti medju najgledanijim televizijama, i da ce se jos dugo sa vecine radio stanica oriti narodnjaci.

I, opet, sem onog zaljubljivanja i jos 2-3 normalne osobe nisam bog-zna-kako ubola grupu.

I, da, moja inteligencija i opste obrazovanje su iznad proseka. Bar iznad proseka okoline. ;)