Volim kad ne volim. :/

PROLOG
Iako sam jos dok sam zapocinjala ovaj blog rekla sebi da necu pisati o privatnom zivotu u smislu intime, nekako tek sad, kada je to u pitanju imam bilo kakvu inspiraciju.
Bio je susan period proteklih dana za mene. Ili meseci. Ne secam se tacno ni kad sam poslednji put pisala, a ni o cemu.
A nije ni bitno.
U svakom slucaju, odmah da vas upozorim, ovo pisem za svoju dusu, da se olaksam, a ne da bi neko citao. I ne garantujem da ce biti zanimljivo i "nekonfuzno". Jbg, ni sama sebi trenutno nisam zanimljiva i nekonfuzna, samo pomalo uplasena, tuzna, povredjena i.. pa, sjebana.

Istina - imenica, zenski rod, nominativ jednine.
Lepo su rekli da je istina ono sto mi odlucimo da jeste. I ne znam da li zelim da ne znam pa da imam neku lepsu istinu ili da znam, pa da pokusavam da je ulepsam, kao sada.
Jer, mozda nije nista bitno, mozda bi bilo bolje da nista nisam videla, procitala, shvatila.. Mozda nisam ni imala sta da vidim, procitam i shvatim, zapravo, a sada konstruisem Ajfelov toranj u glavi. A mozda je i ovo znak da jako dugo ne mogu da sagledam bas tu, pravu, surovu, suvu i neorosenu istinu, jer ne zelim. Jer sam ususkana u svojoj laznoj sigurnosti, laznoj ljubavi, laznom svetu, zapravo.
Istina uvek boli.
Kada je bitna, kada je vazno da se cuje, uvek boli. Ne boli samo ako poverujemo u lazi. Zapravo, i tad boli, ali manje. Tad dajes sebi povoda da se nadas, da verujes da je dobro, da je ususkano, a da si ti ludak koji sve pogresno shvata, ali, kad-tad ce opet da se pojavi i opet ce da boli. Svakim putem sve jace. A onda ces i da otupis. I na istinu i na laz i na bol.
I onda valjda postaje najgore, jer shvatis da poverenja vise i nema.

Poverenje - imenica, srednji rod, nominativ jednine.
Poverenje imam u sve osobe koje mi na prvu loptu deluju ok. Svakom dam tu pocetnu sansu, pocetni kapital, sa kojim moze da sazida dvorce ako zeli i zna kako, al nesto cesto bas te osobe oko mene vremenom spadnu na prosjacenje. I opet ga dajem. Opet ga gube.
Valjda to tako ide i kod prosjaka. Sto im vise dajes bud-zasto, shvataju da ne moraju da rade, vec da sve mogu da izvuku na pokoju suzu i tuzan izraz lica.. A ti dajes i nadas se da ce se promeniti. I sve to zarad ljubavi.

Ljubav - imenica, zenski rod, nominativ jednine.
Sestra mi je jednom, kad sam bila jako mala, rekla "I kamen da nosis godinu dana u dzepu, zavoleces ga, a ne zivu osobu" i bila je u pravu.
A ja sam jednom napisala za ljubav "sve što čovek jeste i zarad čega postoji. Nestvarna, neopipljiva, kompleksna i nadasve i jedino lepa. Neodvojivi je deo patnje, koju neki ljudi doživljavaju kao ružnu stranu ljubavi. Ali bez patnje ljubav ne bi imala cenu ni smisao. U svakom slučaju – osećanje koje ne treba opisivati, već mu se samo prepustiti kad god imamo priliku – čini naš život bogatijim i daje mu suštinu".
Ali tad jos nisam volela. Tada sam prosipala svoje teorijsko znanje o ljubavi.
Sada, kada boli, ne vidim to bogatstvo i sustinu.


Da li su za pravu ljubav potrebni poverenje i istina?