Šta da ti kažem? Ne znam ni sam. Sećanja se ni meni još uvek nisu slegla, a da ih nazovem uspomenama, neću moći još dugo. Možda tek za koju godinu, kada se izdešavaju neke nove stvari sa nekim novim ljudima počnem da se osvrćem i počnem da govorim "Bilo nam je do jaja!". Ali sad još uvek nemam utisak da je gotovo.
Ali šta ja tupim? Bolje da ti ne oduzimam vreme i počnem da pričam..
Prvi dan je bio jeziv. Ali sa onim pozitivnim i lepršavim leptirićima u stomaku. I malo mučnine. Nikoga nisam znao, a sve sam hteo da upoznam, mada sam ujedno i hteo da se sakrijem ispod nekog kamena i samo izvidjam situaciju. Ali prošao je prilično dobro, uz nekoliko razmenjenih brojeva telefona, podataka iz lične karte (gde živiš, kako ti se zovu roditelji..) i pregršt ponekad suvislih dosetki. Svaki naredni je već bio mnogo lakši.
Profesori.. pa, nema tu mnogo da se priča. To je deo koji ipak moraš da skontaš sam, jer koliko god ti drugi ljudi pričali, samo ćeš stvarati predrasude. Svaki je drugačiji, svaki ima neku svoju falinku i svaki neke učenike više, a neke manje gotivi. A od tebe zavisi u koju ćeš se grupu uklopiti.
Časovi? Oni su i dosadni i zanimljivi, a ponekad i potrebni. To većim delom ne zavisi od tebe, već od profesora, koji u zavisnosti od raspoloženja, voljei ličnog potencijala mogu i gledanje kriketa učiniti zanimljivim, ili pak potpuno uništiti svaku želju za konzumiranjem pomfrita ikad u životu. Veruj mi, ne želiš da ti se ovo drugo desi. Mada, postoji šansa da i vi kao mali kolektiv (a mislim na razred, naravno!) podstaknete profesora da uradi nešto iole interesantno. Recimo časovi biologije u prirodi su uvek bolja opcija, ili mućkanje raznih stvarčica na hemiji.. Al, to ćeš već sam videti. U svakom slučaju bi trebalo da ih posećuješ. Jer, ako si gledao "Lajanje na zvezde" sigurno si upamtio citat "Ne sme se bežati sa časova". Mislim, sme, ponekad, ako je baš frka, ali uvek je bolje da pokušaš da to središ na neki drugi način. Nekad je čak bolje i dobiti keca ako nisi spreman. A ovo je baš, baš poslednja solucija. I nemoj da ti pređe u naviku. Delovaće ti kao da si rešio problem, a zapravo ćeš imati ne jedan, već milion njih. Počev od toga da i dalje moraš da naučiš to što nisi tada, pa da moraš da nabaviš opravdanje, pa da će te taj profesor uzeti na zub, da će te i razredni smarati, a još ako matorci saznaju.. Znaš i sam kako to već ide.
E, sad! Došli smo do ekskurzija! Verovatno najgotivniji deo vannastavnih aktivnosti sa nastavnim planom. Pored toga što stvarno imaš priliku da vidiš nešto što verovatno nisi, a možda i nećeš moći u skorije vreme (s obzirom na to gde živimo..), ekskurzije su sjajna stvar zbog mnogo čega.
Iako, može da se dogodi da spavaš u sobi sa ubuđalim plafonom, da vidiš žute mrave koji šetkaju po recepciji hotela, ili da potrošiš veći deo svog džeparca na jedno piće u nekom klubu, možeš i da imaš neprocenjive trenutke uz gitaru i pivo sa ljudima za koje nisi ni znao da postoje, možeš da skontaš i da se biologičarka pretvara u ljudsko biće posle nekoliko popijenih čašica ili da ona mala slatka iz susednog razreda ipak trza na tebe.
Samo, potrudi se da ne provedeš veći deo kontuzovan u nekom ćošku ili grleći WC šolju, jer je najveći bedak koji može da ti se dogodi da svi prepričavaju neki događaj, a ti ga se uopšte ne sećaš.
I čak i ako poprimiš oblik autobuskog sedišta zbog mnogobrojnih časova sedenja i spavanja u istom, i dalje ćeš se fenomenalno osećati!
A matura.. E to je već neka druga priča. To su stvari koje tek treba da nadju mesto u svemu ovome.. Pričaću ti drugom prilikom.
U svakom slučaju, čak i ako ti većina ortaka ne ostane u speed dial-u mobilnog telefona, ostaće ti priče koje ćeš prepričavati nekim novim ljudima. I ostaće ti još mnogo toga. Al, to ćeš razumeti vremenom..
0 коментара:
Постави коментар