Novosadska zurka (prvi deo) - Agonija lavirintskog ludila

Vraćala sam se kući odsečena od ikakvih emocija. Vrelo junsko popodne učinilo je da iz mene izlazi samo znoj, a po nebrojeni put nepoloženi isti ispit je prouzrokovao samo otupelost na svet oko mene.
Sela sam na parket, naslonila se na krevet, zapalila cigaru i izvadila koncept ispitnih odgovora iz torbe. I dalje mi ništa nije bilo jasno. Ali, hej, ko sam ja da se pitam? Profesor je rekao da sam pala i to je to.
Pošto sam bila ubeđena da sam prve dve rečenice doslovno upamtila, a i pročitala ih sa koncepta, izvadila sam i knjigu, valjda da bih pokušala da uvidim grešku. Nije je bilo.
A u mom indexu je i dalje stajalo prazno mesto.

Naime, uslov sam pokušavala da dam dve godine. Prve godine sam bila lenja, donekle, a onda više nisam imala sreće, uopšte. Sve vreme sam dva ispita pokušavala da dam, jer mi je to jedino i ostalo, ali jednostavno sam bila, valjda, previše glupa da ih naučim. Za DVE GODINE!
Pomisao da ih učim OPET, iznova, celog leta prouzrokovala je agoniju i neverovatan bol i pometnju u mojoj glavi. Kad je Tanja došla jednostavno sam počela da plačem, i nisam se zaustavila ni kad je mama došla, ni kada su mi rekle da će sve biti ok, ni kad sam legla u krevet, ni dok sam pokušavala da zaspim. Glava mi je pucala.

Svitalo je, a ja sam i dalje ležala u krevetu i pokušavala da nađem neku pozitivnu stranu, nešto što će imati smisla, jin i jang u svemu tome. Ma, šta ja serem, nigde nije bilo takve solucije. Ni u najavi.
Zašto sam ja zapravo ovo upisala? Šta sam ja htela da budem? Profesor? Pa, da. Jako lepo zanimanje. Htela sam da posle završene književnosti odem na master, ili josh bolje, PhD - negde u inostranstvo. Htela sam da budem politikolog. Možda da mi doktorat budu političke studije. Htela sam da budem i novinar. Zapravo, to sam prvo htela da budem.

U neko doba, po mom mišljenju još uvek jutra, nakon svega par "prospavanih" sati, probudila sam se sa fenomenalnom idejom u glavi. Pustila SMS forumskom drugu iz Novog Sada i nadala se da će me što pre okrenuti.
"Fakultet nije težak. Prijemni je najteži. Prijava je za 3 dana. Prijemni je za 13 dana. Imam sve što ti treba za prijemni. I sve to je kod moje mame u Smederevu. Zvaću je da ti pošalje" - ukratko.

Usledio je ozbiljan razgovor sa mojom mamom. Objasnila sam joj da ne mogu više. Volim književnost. Ili sam je bar volela. Ali ovo nije to. Ubilo je sve u meni. Čak više ni ne čitam "rekreativno". Nemam kad. I nemam želju. Nakon svakog ispitnog roka, uspešnog ili ne, teško mi pada i da čitam titl dok gledam film. Žurnalistiku u Beogradu je teško upisati, velika je konkurencija, svi bi da studiraju u BGu, a moj prosek iz srednje je krajnje sumoran. Jbg, imala sam ideju da u selima to ide po sistemu "Tata proda kravu, ćerka ima sve petice".

"Miki, znam koliko ti je teško. Ako stvarno to želiš i misliš da ćeš uspeti.. Mislim, ako si stvarno dobro razmislila.. Pa, pokušaj! Znaš da sam te uvek podržavala...A kad ti je prijemni?"

"Za deset dana. Ali, pre toga moram da pokupim dokumenta sa Filološkog. Prijava je u petak, Što znači da sutra moram da tražim da mi ih daju, u petak ću ih valjda dobiti, i onda moram odmah za Novi Sad. I, da, treba mi 5000, toliko je sad polaganje prijemnog."

"Dobro, ok, idi sad odmori se, ja ću sutra podići pare, sad ću ti dati koliko imam, da ti imaš nešto, a tati nećemo još reći. Prvo da vidimo šta će biti. A odakle ćeš da spremaš prijemni?"

Uzela sam dokumenta, otišla u NS i prijavila se, provela prelepo i prevruće popodne tamo, uzela sve knjige koje su mi bile potrebne za spremanje prijemnog, a onda se bacila na isti. Čitavih 9 dana za 5 predmeta. Sociologija, istorija, ustav, filozofija, medijska kultura i srpski i književnost. Zapravo, ispada 7, ali sprski i književnost nisam ni računala. Zaboga, pa to sam studirala!

-

Prijemni sam razbila, dovoljno da sam mojim buđavim poenima iz srednje budem poslednja na listi za samofinansiranje, ali doslovno - razbila sam!
Bila sam ponosna na sebe, samo još, postojao je problem pronalaženja para. Ne samo za tzv. školovanje u užem smislu iliti školarinu, već i za školovanje u širem - život u drugom gradu.
Zbog samofinansiranja nisam imala uslov za dom, ni za menzu, pa sam morala da se snalazim.
U naredna tri dana, dok sam i dalje proslavljala upis na novi fucks i oslobađanje od čelične kugle Filološkog, najbolji ortak mi je namestio razgovor za, tada sam mislila, dream job.

Televizija!

Ispostavilo se da je to gastarbajterska televizija, koja se emituje preko satelita sa krova zgrade koja je već 10 godina u izgranji, ali avaj! Ko je još mogao da se buni uz dnevnicu od 20 evra? Ma, pevušila sam "Ženu zmiju" iz režije svakodnevno. S tim što se naravno nikad nisam potpisivala svojim pravim imenom. Pseudonim i postoji za poslove koje ne želiš da ti se nađu u CVju.

-

Septembar je polako prolazio, početak semestra se približavao, ja sam i dalje radila i nisam imala apsolutno nikakvu ideju gde ću živeti kada odem tamo.
Naravno, imala sam, recimo, najbližu rodbinu u NSu - tetku i njene dve ćerke sa porodicama, koje nisam videla previše dugo, a da budemo iskreni, želja za istim je težila negativnoj nuli.
Mama mi je usled nedostatka povoljnih nekretnina za iznajmljivanje namestila ortakinju koju je videla jednom u životu, njene dve ćerke, muža i valjda jedan slobodni krevet. Pomirila sam se sa idejom, bar dok ne nadjem nešto pristojno, ali mi je, dan pre nego što sam otišla, u raspored uleteo brat za kog nisam ni znala da postoji.
Naravno - upoznali smo se preko fejsbuka, on je živeo i radio u NSu, i srdačno mi ponudio svoj krevet. Dogovor je bio da ga posle faxa i uvodnog predavanja zvrcnem, pa da se dogovorimo gde ćemo se naći.

Sreda, 01. oktobar. Uvodno predavanje je bilo donekle zanimjlivo. Nikog nisam znala, svi su bili mladji 3 godine od mene, tako da i nisam imala neku želju da izigravam dadilju ikome, ali sam opet bila dovoljno otvorena da odem na kafu sa tri osobe koje sam upoznala ispred amfiteatra. Mali sladak metalac, naložena ćurkasta cica i smešni sportista koji voli Coldplay. Dovoljno od mene za prvi dan.
Otišla sam do Dejanovog radnog mesta i pozvala ga, međutim, kako je on bio zamenik šefa, i imao malu frku, morala sam da ga sačekam.

"Ćao, ja sam Milena! I ja noćas spavam kod tebe!"

Ozračio me je neverovatnom pozitivnošću i detinjastim ponašanjem, iako je bio stariji od moje najstarije sestre. Osam godina od mene. A onda me oborio sa nogu odvevši me na index sendvič i upoznavši me sa njegovim sjajnim cimerom i Kikijem - neverovatno velikom i disproporcijalnom belom pudlom, koja je bila u stanju da ti legne na vrat i seksualno isfrustrirano naskače na sve delove tela. A opet, bio je tako sladak kad spava.
Čak se prve noći uzverao na moj krevet i legao mi preko nogu. Priznajem, bio je težak, ali u nedostatku Kristofera, mog mačora, bio je dobra replika.

Sutradan je Dejan izigravao dobrog domaćina i brata i zvao oglase umesto mene, da bismo na kraju otišli da vidimo jednu kuću na Petrovaradinu.

Šta znam. Tada mi se činila prihvatljivom. Bila je velika, dvoiposobna, naizgled imala sve potrebno, pa sam u dilu sa mamom odlučila da je iznajmim, iako još uvek nisam imala cimera.

Kasnije će se ispostaviti da je gazdarica Kir Janja, da krov prokišnjava, da su nam otpala ulazna vrata, da se pokvatila veš mašina, TA peć, kao i kvarcna, da sudopera curi, da su komšije kreteni, ali otom-potom.
U petak sam otišla sam Radmilom (novostečenom koleginicom) i Saletom (onim malim slatkim metalcem) na pivo kod domova, i recimo da je to bila moja prva uspešna samostalna socijalizacija u Novom Sadu.
Istog dana sam se vratila u Beograd, javila šefu da posle tog vikenda neću više raditi, i u nedelju se, nakon jutarnje smene, spakovala i zapalila sa mamom i zetom u moju novu rezidenciju.

Da li zbog toga što ostajem sama u novom i nepoznatom gradu, ili što se ona sama vraća kući, a mene ostavlja tu, ne znam, ali mislim da je mama malo plakala. U svakom slučaju, ne znam kojoj od nas dve je bilo teže. Jedina povezanost sa svetom, jedinim koji je do tad za mene postojao, je bio mobilni telefon sa nedovoljno kredita, pošto fixni nije radio, komp nisam imala (internet je bio misaona imenica tog trenutka), kao ni bilo kakav uređaj koji može da emituje radio talase. Osećala sam se usamljenije nego bilo kog trenutka u svom životu, a opet, ceo novi svet je bio ispred mene. Vrata sam već otvorila, ali i dalje nisam znala šta me čeka tamo. Sve je bilo dovoljno nepoznato i novo. Čak je ideja o prodavnici koja radi i koja je u mojoj neposrednoj blizini bila nepoznata, ali, hej! Sutra je ponedeljak. Novi dan. Novi dan na faxu. Novi dan na faxu, u novom gradu, sa ljudima koje tek treba da upoznam.

Prilično izmorena, brzo sam zaspala.