Beograd, vikendom.

Kad sam se preselila u Novi Sad, Beograd sam posecivala svakog ili svakog drugog vikenda. Radnim danima, razumljivo, nisam mogla zbog fucksa, ali vikendi su uglavnom bili rezervisani za sve prijatelje koje sam skupljala oko 20 godina.
U poslednje vreme su se te posete proredile. Ni prijatelji vise nisu isti. Zale se da ih ne zovem, da ih ignorisem, da ne dolazim.. Kao da je pa Novi Sad preko sveta i kao da nemaju 200 kinti za voz. Al, ajde, ako nece oni meni, prastam ja njima.
I tako sam i proslog vikenda zapocela moje putesestvije. Sestra mi se porodila, pa je bio red da upoznam i malu Janju.
Krenula sam znatno kasnije nego sto sam planirala, jer se ispostavilo da je pukom recenicom "Ne ide mi se" karta za koncert Rammstein-a koju sam ja poklonila, ostala neiskoriscena. U tom trenutku.
Kao sad vec redovni citalac Vremena, prekratila sam put od sat i kusur uz razne tekstove o Canetu, Kseniji i ostaloj (manje) srecnoj bratiji. Kod Arene sam uredno spakovala casopis u ranac, sa idejom da cu kroz najvise 3 minuta da izadjem kod Sava Centra i uhvatim 95icu.
Al, djavola. Vikend u Beogradu je gori od spica u 3 popodne u NSu, radnim danima, pa mi je trebalo dobrih 15 minuta za, kako mi se cinilo, 300 metara voznje.
Dobro, i to je proslo. Izasla sam iz busa i bila prilicno srecna jer sam po prvi put od leta uhvatila suncani vikend u BGu. Pakleno je prijalo. Moj grad, docekuje me samo kako on ume. Cak mi je i smog autoputa pored koga sam prolazila delovao opijajuce.
Tamara me zvrcnula, jer je trebalo da joj predam fan pit kartu za gorepomenuti Rammstein, posto sam (ne)srecnim slucajem odlucila da usrecim njenog mladjeg brata. Rekoh joj da vidim 95icu i da me ceka za 15 minuta ispred zgrade.
Potrcala sam zbog iste i uletela na prva vrata. Guzva je bila toliko sumorno ubijajuca, da se u trenutku sunce pomracilo. Nemam kartu, znam, al ovde bar mozes da udjes u bus, a da ne pokazujes vozacu markicu ili da vadis pare. Ne svercujem se ja inace, al sa ogromnim rancem na ledjima (iako dolazim samo na vikend, potrebno je meni dosta stvari! Mada mi mama svaki put preti svim i svacim zbog toga..) odustala sam od ideje da budem moralan gradjanin.
U jednom trenutku kroz glavu mi je prosla misao da smog i svi izduvni gasovi koji se mogu naci u okolini autoputa ili bilo cega slicnog, zapravo i jesu okrepljujuci. Miris svezeg, reskog znoja zene u klimaksu poigravao mi se sa nosnim dlacicama toliko jako da sam mu skoro i ukus osetila.
Proradile su one male, ali dobro uzgajane predrasude u meni, pa sam se sama sa sobom kladila da ce izaci kod Kineza, al eto ti cuda. Toliko sam se odvikla od BGa, da sam previdela cinjenicu da ni za Delta City ne moras da se kupas. A kamoli za izlazak iz kuce. Pa, zasto da smrdis samo sebi kad mozes i drugima. Mozda naletis i na neku poznatu cicu koja pazari farmerkice za nekolicinu hiljada. Mozda i probas neku majicicu pre nje.. Ma, da, kupanje je precenjeno. Moracu da pametnije koristim svoje vreme ubuduce.

Ma koliko beogradjani iz ostalih krajeva grada, a jos vise nebeogradjani, ne voleli blokove, kada sam izasla u 63. kao da me je nesto mnogo veliko, snazno i nevino zgrabilo onim kostolomnim zagrljajem. Osetila sam se prilicno srecnom, posle prilicno neuspelog pocetka dana, jos u NSu.
I'm home.
Druzila sam se nekoliko sati sa mamom, tatom i srednjom sestrom, a uvece pravac Tamara i Jeca, na pivo i zensko ogovaranje. Da l' je bilo zbog piva, zbog njih dve koje su mi stvarno ceo zivot bile bliske ili zbog Save i ribe koja je pevala Nouvelle Vague, ne znam, ali pocele smo da vadimo one davno zakopane dogadjaje sa kraja osnovne i pocetka srednje. Internet? Upoznavanje ljudi preko istog? Sreca pa smo uvek isle u paketu. Skontale smo da ko god da je muvao mene, muvao je i Jecu (ili obrnuto), a nas dve smo sve samo ne slicne. Jeca mirna, fina, slatka, mrsavica, a ja raskalasno celjade, sa po kojim kilogramom vise i oblinama, da se nadju. Al, valjda smo zajedno cinile savrsenu osobu, 'bem li ga.
Zavrsile smo sa sexom i sexualnim iskustvima, partnerima i ostalim apsolutno zenskim razgovorima. I ko misli da su muskarci brutalniji po tom pitanju - u velikoj je zabludi.
Vratila sam se kuci u neko doba noci, ne previse kasno, sa idejom da cu da zamrem u krevetu, al, jbg, sestru ne mozes da iskuliras sve i da 'oces, a i skoro smo se pomirile, pa rekoh da ucvrstimo odnos.
Ne znam ni zasto, ni kako, niti zelim da znam, ali dobar deo noci (i jutra) smo provele raspredajuci o sexualnim tendencijama nas i nasih partnera, raznim smislenim i besmislenim tutorijalima, pornicima, pomagalima, stimulatorima i ostalim gedzetima, i na kraju narucile za svaku po jedan Durex O Play Gel - za zene i nekolicinu haltera. Da mi je neko rekao koliko mi je nedostajao kvalitetan zenski razgovor - ne bih mu verovala.
Nakon 4 sata sam ustala da popijem kafu sa mamom, zapakovala se u onaj isti ranac, koji je sad bio mnogo tezi i veci (iako sam prvobitno mislila da to i nije moguce) i zajedno sa zetom i Nadjom (moja devetnaestomesecna sestrcina) zapalila kod druge sestre i male Janje na Galeniku.
Naravno, prvo sam prosla Nadjinu torturu u obliznjem parku, shvatila sta znaci kad ti dete izricito kaze da nece da ide kuci, vec hoce da seta u krug po travi i udara glavom u ogromnu metalnu raketu, gledala nove sisteme igranja Skolice i na kraju skontala da kada bih barem desetinu svog dana radila isto sto i ona, imala bih barem 15 kila manje nego sad.
Janja je bila divna (mislim i dalje je, al pricam o konkretnom trenutku kada smo se upoznale). Sa tim malim, pucastim usnicama, crnim cupercima i prsticima koji stiskaju.. Osecaj koji mozete da dozivite samo pored dece, definitivno.
Mada, i dalje stojim iza izjave - lepo je dok je tudje!
Kada sam uspavala Nadju, a bogme i sestru (Janja skoro da se nije ni budila) opet sam zapakovala svoje krpice i krenula put Zemuna sa ciljem da uhvatim bus za NS.
I opet je bio krcat GSP. Pa, zar i nedeljom popodne?! Jebem ti Beograd, ponekad!
U Zemunu sam cekala dobrih 45 minuta da bi na svu moju srecu stigao bus koji je vec bio pun, pa je bilo samo 3 mesta za stajanje. A ja nisam bila ni medju prvo troje.
Cekala sam jos pola sata, ugurala se u naredni, sela pored nekog lika koji je fino, zajedno sa mnom, citao moj primerak Vremena (onaj od juce, naravno) sa nemogucnoscu da skinem bilo sta sa sebe, iako je bilo pakleno vruce. Barem mi je kondukter naplatio kartu za studente iako nisam imala index.
U Novom Sadu sam vec navikla da u tom terminu i nema bas slobodnih taxi vozila, pa sam i do njega pokusavala da stignem dobrih 20 minuta, al sam ipak uspela da do pola 10 stignem kuci.
Da, ipak je Novi Sad i moj prcvarnik od 30 kvadrata moj dom. Ovde bar uspem da se naspavam.
I, ne, ne vidim zasto bih zelela cesce da idem u Beograd. Vikendom.